Istinita priča

Jednog čak svima lepog sunčanog dana Svetlana je imala peh. Šetala je pored potoka i upala unutra. Da je malo dublji verovatno bi se udavila. Ovako, za malo.

Zapravo i u njemu bi se udavila da nije naišao Toza. Momak je uskočio u potoče bez razmišljanja i izgura devojku napolje a onda se setio da ima smrtni strah od vode i udavi se na licu mesta.

Svetlana ne znajući kako se našla na obali potoka, zašto je mokra od glave do pete, niti kakvo je to čudno klopotanje iz vode, prepade se strašno i pojuri nazad ka svojoj kući na kraju sela.

Tamo je čekao Mića kovač koji je bio zaljubljen u nju od kada zna za sebe, i naravno, nju. Tek sada je smogao hrabrosti da je pita da prošetaju, ali čim je video kako mokra juri pravo na njega, pokuša da se sakrije i upade u duboku jamu koju su iskopali da tu bude bunar.

Svetlana nije ni Miću primetila Već samo utrčala unutra i pojurila u svoju sobu na spratu da se presvuče da ne bi nazebla slučajno. U njenoj sobi je u tom trenutku bio Djordje, lokalni drparoš. Tako su zvali one koji vole da kradu po kućama. On ne očekujući ovakav ishod dogadjaja a video je pogibije i Toze i Mićinu sa prozora, uplaši se da silno jer je shvatio da je Svetlana veštica. Istog momenta mu je posedela kosa i iskoči kroz prozor dok je devojka ulazila na vrata.

-Ah, opet sam zaboravila da zatvorim prozor. - pomisli ona dok se svlačila, a Dordje se jako loše dočekao slomivši nogu. Iako je bio pri kraju snage od bola koji ga je tupo tukao u glavu, krenuo je da puzi ka centru sela da obavesti meštane.

Kada je nekako posle beskonačno mnogo vremena dopuzao pronadje ga Miloje, Mićin otac.

"Pa šta bi sine crni Djordje!?"

"VEŠTICA!" prosikta drparoš već upadajući u bunilo. A tu se već skupi dovoljno sveta oko njega, njih desetak.

"Gde? Govori, ubio te grom!" Upita baka Jefimija koja je držala divnu bakalnicu tu odmah iza ćoška.

"Ubila je i Tozu u potoku svojim moćima i Miću nevidljivom silom gurnula u jamu!"

Otac Mićin već tu poče da čupa sebi kosu od očaja i zgrabi Djordja za revere i prodrmavši ga prodere se:

"KO BRE BOGA MU POLJUBIM!?"

Djordja je telo već počelo da izdaje i poslednjim delićima snage krenu jako dugo i baš polako da podiže prst ka žutoj Svetlaninoj kući, ali samrtni ropac mu zaustavi pokret pravo na Mileniji, parohovoj jedinici.

Nije prošao ni trenutak, već su je zgrabili, rastrgli joj odeću, vikali kako samo veštice mogu da imaju tako predivno telo, strpali je na stub koji kao da je nikao odjednom na seoskom trgu. Strpaše oni tako Mileniju, porazbacaše drvnu gradju pod njene noge i već su bili spremni sa bakljom da je zapale kada se pojaviše dva jahača niotkuda i jedan povika besnim glasom:

"STOOJ!"

Svi su se ukipili a od prepada Miloje ispusti baklju i drvo se lako zapali. Ipak su to bili suvarci sve. Jednim pokretom ruke jedan od jahača prizove mali oblačić direktno iznad lomače i vatra se ugasi. Starkelja, čarobnjak detektiv zadovoljno frknu i opsova na staročarobnjačkom jeziku.

"Budite pristojni Starkeljo, molim vas." progovori mladić sa drugog konja "A vi svi stidite se. Jeste išli i proverili kako je momku koji je upao u jarak? Naravno da niste. Jeste li proverili da li je možda Toza patio od smrtnog straha od vode? Naravno da ne! Ali zato ste odmah optužili devojku koja ni nema veze sa celom pričom i to samo zato što ova gospa je nevino odbijala sve vaše nepristojne ponude! Stidite se. Sreća da smo Starkelja, kraljevski čarobnjak detektiv i ja - princ Sofronije putovali krajem u potrazi za mojom nevestom i da smo shvatili da je Milenija ona prava.

Čarobnjak je sve video svojim svevidećim okom i slučaj je razrešen, a sada svi tutanj da vas ne gledam više."

Tako su otišli Milenija i Sofronije da on traži od paroha ruku njegove kći i, naravno, otac je odmah presrećan pristao i svi su živeli dugo i srećno do kraja svojih života.